Говор предсједника Чубриловића на комеморацији првом предсједнику Народне скупштине Момчилу Крајишнику

Датум: 
16.09.2020 - 12:00

Поводом смрти првог предсједника Народне скупштине Републике Српске и првог члана Предсједништва БиХ из Републике Српске Момчила Крајишника данас је, у организацији Народне скупштине Републике Српске, у Банском двору у Бањалуци одржан комеморативни скуп којем су присуствовали највиши званичници Републике Српске.

У име Народне скупштине од Момчила Крајишника опростио се њен предсједник Недељко Чубриловић.

Говор предсједника Чубриловића:

"Умро је Момчило Момо Крајишник, први предсједник Народне скупштине Републике Српске и први члан Предсједништва дејтонске Босне и Херцеговине из Републике Српске. Умро је супруг, отац, дјед, брат и рођак, а наш друг, пријатељ, саборац, један од најзначајнијих утемељивача наше Републике, политичар, економиста и привредник. Његовој породици, кћерки Милици, синовима Његошу и Милошу, брату Мирку, госпођи Милени и осталој родбини, у име Народне скупштине Републике Српске и своје име, упућујем искрено и најдубље саучешће. У овом тужном часу и болу, нека вам утјеха буде сазнање да нисте сами, да и ми, његови саборци и сарадници, саучествујемо са вама.

Крајишникова смрт није само губитак за породицу, него и за нас који смо га познавали, дружили се и радили са њим, али и за све друге који су били и јесу за компромис, суживот и изградњу нормалних односа између људи, група, народа и политичких заједница на овим нашим просторима. Историја је била неправедна и немилосрдна према покојном Момчилу Моми Крајишнику. Доживио је судбину многих српских вођа из Босне и Херцеговине у посљедњих вијек и по њене историје. Крајишник је највећи дио свог живота посветио борби за равноправност српског народа, за афирмацију његових права, вриједности и ресурса, а доживио је да буде осуђен од Међународног трибунала за ратне злочине у бившој Југославији, само због тога што се у једном часу наше историје нашао на челу народних тежњи Срба из Босне и Херцеговине да сачувају своју државу, своје право на самоопредјељење и равноправност унутар Босне и Херцеговине, који су били угрожени деведесетих година прошлог вијека, што је био предсједник Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, а касније и Народне скупштине Републике Српске кад је она конституисана. Крајишник је осуђен иако нико није запамтио да је он рекао макар и једну непримјерену или инкриминишућу реченицу, а камоли да је починио дјела због којих је суђен и пресуђен. Тако је то са правдом кад је дијеле јачи и они који у свему виде само своје интересе и настоје да их остваре по било коју цијену.

А могао је и наш Момо да и даље мирно живи у свом родном Забрђу код Сарајева, у којем се родио 1945. године, школе завршио, стасао као човјек и живио до почетка рата 1992. године, да гледа своја посла и очекује да неко други рјешава народна питања. Немирног духа и огромне енергије, Момчило Крајишник није могао остати по страни кад се почетком 90-их година прошлог вијека над српским народом у Босни и Херцеговини надвила опасност од  политичког и сваког другог нестанка. Одмах се укључио у политичку борбу, најприје путем Српске демократске странке, прве политичке организације српског народа у БиХ послије 1945. године, а након избора одржаних у јесен 1990. године, али и путем институција формираних на основи изборних резултата. Крајишник је изабран за посланика у Скупштину Босне и Херцеговине, а потом и за њеног предсједника, јер је та позиција припала Србима. Свима нама који смо тада пратили политичка збивања у Босни и Херцеговини у живом сјећању остала је његова борбеност и упорност у заступању српске политике и интереса нашег народа, при чему није доводио у питање права и интересе осталих народа у БиХ. За њега није било нерјешивих ситуација, трагао је и видио излаз и из најзамршенијих процеса и односа, нудио је компромисе противничким странкама, али је увијек знао шта је и гдје је она црвена линија српских националних интереса преко које се не смије пријећи. И Момо ју није никад занемарио. Чак и у најтежим ратним приликама, у преговорима са ратујућим странама и међународним посредницима, Крајишник је чврсто заступао српске националне и државотворне интересе и права. У многим записима учесника тих преговора остало је забиљежено да се он максимално трудио да се дође до праведних мировних рјешења са којим би сви народи и ратујуће стране у грађанском рату у БиХ биле подједнако и задовољне и незадовољне, што је значило да нико не би био скроз поражен нити би било апсолутних побједника. Нажалост, многи нису разумјели такво његово настојање, због чега је до прекида рата дошло тек при крају четврте ратне године.

Момчило Крајишник је прије рата радио у привреди. Као дипломирани економиста био је финансијски директор једне велике радне организације у систему моћног сарајевског „Енергоинвеста“. Ту је научио шта за нормалан политички и економски живот значе државне институције. Због тога је био међу првим вођама српског народа који је на самом почетку стварања Републике Српске снажно заговарао потребу формирања и изградње институција власти српског народа у БиХ. Због тога је упркос изазовима и тешкоћама грађанског рата у БиХ стално настојао да Народна скупштина Републике Српске, чији је он био први предсједник, дјелује и врши своја уставна овлашћења. У том послу Крајишник је испољавао максималну посвећеност и мобилност: свугдје је стизао, разговарао са посланицима, министрима, предсједницима општина, новинарима, привредницима, црквеним великодостојницима, професорима универзитета, спортистима, умјетницима и свима другима који су на свој начин били укључени и давали допринос настанку и етаблирању Републике Српске.

Због свега што је покојни Крајишник радио и урадио за Републику Српску остаће трајно уписан у њене анале и историју. А Република Српска му се донекле већ одужила додјељујући му своја највиша одликовања.

Послије потписивања Дејтонског мировног споразума и првих избора одржаних 1996., Крајишник је изабран за члана Предсједништва БиХ из Републике Српске и ту дужност обављао је двије године. И на тој позицији наставио је да се бори за интересе Републике Српске, сад већ једног од два равноправна државотворна ентитета унутар Дејтоном уговорене Босне и Херцеговине. Политичко јединство у Републици Српској давало му је снажан вјетар у леђа и снагу да издржи сва искушења пред којима се налазио вршећи ту дужност. Период од 2000. године до средине 2013. провео је у притворској јединици Хашког трибунала у Шевенингену и на издржавању казне у Великој Британији. По одслужењу казне и доласка у Републику Српску посветио се привредним, публицистичким и научним активностима. Упркос свему што је проживио на тринаестогодишњем „службеном путу“, како је он сам волио да каже за вријеме проведено у притвору и затвору, смогао је снаге да се поново укључи у јавни живот, да заврши докторску дисертацију из економских наука, да напише и објави више књига мемоарског, публицистичког и етнографског карактера, да формира и руководи невладином органзацијом Ствараоци Републике Српске и предлаже низ других иницијатива из области политике, привреде, културе, међунационалних односа у Босни и Херцеговини итд. Био је веома активан до посљедњег тренутка свог богатог живота.

Данас, кад се опраштамо од нашег Момчила Крајишника, можемо рећи да је био велики човјек, постојан у свом националном опредјељењу, чврстог карактера и велике радне енергије. Дао је немјерљив допринос настанку и развоју Републике Српске, дејтонске Босне и Херцеговине, успостављању специјалних паралелних односа и веза између Републике Српске и Србије, стабилизацији односа у региону. Због свега наведеног, Момо Крајишник заслужује нашу захвалност и поштовање, а српски народ и његови изабрани представници наћи ће начине да његову личност и дјело уграде у културу сјећања као трајну вриједност.

За све што је урадио за српски народ у Босни и Херцеговини и за Републику Српску, у име Народне скупштине Републике Српске и свих нас изражавам захвалност нашем Момчилу Моми Крајишнику. Нека му је вјечна хвала и слава му"!          

На комеморацији су говори и српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик и начелник Општине Пале Бошко Југовић.