Народни посланик Давор Шешић Министарству правде

Верзија за штампањеPDF верзија

ПИТАЊЕ:

Народни посланик Давор Шешић, Клуб посланика  СДС-СРС РС поставио је на Седмој сједници одржаној 29. октобра 2015. године

ПОСЛАНИЧКО ПИТАЊЕ

МИНИСТАРСТВУ ПРАВДЕ

            Да ли је правно могуће да се земљиште које је одузето 60-тих година ХХ вијека (национализација) сада додијели другом физичком лицу које није у сродству са лицем од кога је одузето?

ОДГОВОР:

Број: 08.020/052-7603/15

Датум: 24.11.2015.године

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

ПРЕДМЕТ: Одговор на посланичко питање, доставља се.-

Народни посланик Давор Шешић, Клуб посланика СДС-СРС РС, поставио је на Седмој сједници Народне скупштине Републике Српске, одржаној дана 29.10.2015. године, посланичко питање, које гласи:

 „Да ли је правно могуће да се земљиште које је одузето 60-их година ХХ вијека (национализација) сада додијели другом физичком лицу које није у сродству са лицем од кога је одузето? “

У складу са чланом 82. Пословника Владе Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 10/09), као и чланом 264. Пословника Народне скупштине Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 31/11), дајемо слиједећи

О Д Г О В О Р

            На постављено питање није могуће дати потпун одговор из разлога што у постављеном питању не постоје егзактни подаци о некретнини, која је, по Вашим наводима, била предмет национализације. Ово се такође односи и на дио питања који се тиче о наводном располагању са наведеним некретнинама и додјели истих физичком лицу које није у сродству са лицем од кога је одузета та некретнина.

            Кад је у питању грађевинско земљиште питање денационализације је ријешено Законом о грађевинском земљишту из 2003. године, по којем је регулисано да власници – физичка и правна лица грађевинског објекта по сили закона стичу и власништво над земљиштем, над којим се налази тај објекат, као и дијелу земљишта које служи за редовну употребу тог објекта.

1. Законом о грађевинском земљишту из 2006. године („Службени гласник Републике Српске“, број 112/06), ријешено је и питање неизграђеног грађевинског земљишта, тако да је у Републици Српској, у потпуности извршена денационализација грађевинског земљишта. Наиме, у члану 44. наведеног закона је регулисано да ступањем на снагу овог закона, по сили закона престаје државно власништво на грађевинском земљишту које није приведено намјени у складу са регулационим палном, а у друштвено, односно државно власништво, је прешло на основу:

а) Закона о национализацији најамних зграда и национализованог земљишта ("Службени лист ФНРЈ“, број 52/58),

б) Закон о одређивању грађевинског земљишта у одређеним насељима градског карактера („Службени лист СР БиХ“, број 24/68), који се односи на општине Бањалука, Добој, Рудо, Вишеград и Зворник.

2. На грађевинском земљишту које није приведено намјени у складу са Регулационим планом, а у друштвено, сада државно власништво, прешло је на основу одлуке општине на којем је престало државно власништво, на основу члана 96. Закона о грађевинском земљишту Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, број 86/03), утврдиће се престанак државног власништва и успостављање ранијег власничко-правног односа.

Престанак власништва по горе наведеном члану, као и успостављање ранијег власничко-правног односа уређује се рјешењем надлежног органа управе за имовинско правне послове.

            Такође чланом 45. Закона о грађевинском земљишту, прописано је да право управљања или кориштења на неизграђеном грађевинском земљишту у друштвеном односно државном власништву које није приведено намјени у складу са регулиционим планом или другим урбанистичким актом, ступањем на снагу овог закона, престало је право располагања дотадашњег носиоца тог права или његовог правног насљедника.

            Кад су у питању остале некретнине које су одузете без правног основа или је изречена казна конфискације, то питање је било ријешено у Републици Српској законом о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник Републике Српске“, број 13/00). Овим законом је предвиђена натурална реституција, што подразумијева враћање неправедено одузете имовине, а у немогућности повратка тако одузете имовине, ранији власник или његови насљедници су имали право на новчано обештећење.

            Високи представник је суспендовао наведени закон, тако да овај закон и није био у примјени, пa упрaвo из тих рaзлoгa потребно je донијети нови закон o враћању нeправeдeнo одузете имoвинe или њеном обештећењу, jeр прeмa сaдaшњем стaњу ствaри, пo oвoм питaњу пoстojи „прaвнa прaзнинa“, a из тoг рaзлoгa и нeмoгућнoст дa сe прoвoдe билo кaквe рaдњe зa врaћaњe нeпрaвeдeнo oдузeтe имoвинe.

 

                                                                                                                         М И Н И С Т А Р

                                                                                                                        Антон Касиповић

 

29.10.2015
Сазив: 
9